Јелица Петровић
Хиландар
Хиландар, у старијим списима и Хилендар је српски манастир који се налази у северном делу Свете Горе Атонске државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу, трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора.
Манастир има изглед средњовековног утврђења. Утврђен бедемима који су високи и до 30 метара, спољни зидови су дугачки 140 метара и окружују површину која је скоро 75 метара широка. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.
Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Манастир Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198.године. Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду навечни поклон“.Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су куле Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.
Симеон и Сава су заобнов у манастир имали финансијску подршку од великог жупана Стефана. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повељаје у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06.априла 1941. године у бомбардовању Народнe библиотеке у Београду. Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13.фебруара 1200.године, а његови земни остаци сy били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више непостоји.Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесналоза“ која увек даје плод.
Након очеве смрти Сава се 1200.године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1200. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200.године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типи каконстантино пољског манастира Богородице Благодатељице. Почетком XIII века Света Гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204.године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире. Услед тога, Св. Сава је 1214.године напустио Свету Гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Саве Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262.године изнад манастира подигао велику кулу Преображења да би што боље заштитио манастир. У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320.године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320.године је изградио и данашњу трпезарију. У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој. Већина српских валдара из династије Немањића помогали су у очувању Хиландара. Почетком XIX века створена је прва ново вековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру. Братство манастира је 1820.године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник. Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагалага у складу са могућностима. У ноћи између 3. и 4. марта 2004.године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере. Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011.године.
Манастир има изглед средњовековног утврђења. Утврђен бедемима који су високи и до 30 метара, спољни зидови су дугачки 140 метара и окружују површину која је скоро 75 метара широка. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.
Манастир Хиландар је изградио грчки монах светогорац, Георгије Хеландариос. Манастир Хиландар су обновили Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198.године. Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар и светилиште у Милејама дарују „да Србима буду навечни поклон“.Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком XI века.Делови тог најстаријег Хиландара постоје и данас на југозападној страни манастира, а то су куле Светог Ђорђа и спољни одбрамбени зид према југу и према западу уз који су изнутра призидани конаци и трпезарија.
Симеон и Сава су заобнов у манастир имали финансијску подршку од великог жупана Стефана. Када су грађевине биле готове, средином 1199. године, Немања је као ктитор издао повељу. Ову оснивачку повељу је написао Сава, а за њу је Немања добио пристанак од великог жупана Стефана. Повељаје у оригиналу била сачувана све до Другог светског рата, када је страдала 06.априла 1941. године у бомбардовању Народнe библиотеке у Београду. Монах Симеон је након осам месеци боравка у Хиландару, умро 13.фебруара 1200.године, а његови земни остаци сy били једно време сахрањени у цркви Ваведења Богородице која више непостоји.Према предању из гроба светог Симеона потиче „чудесналоза“ која увек даје плод.
Након очеве смрти Сава се 1200.године преселио у Кареју, где је подигао испосницу. Тамо је најпре написао „Карејски типик“ 1200. године и то је данас најстарији документ који се чува у ризници Хиландара. Сава је 1200.године написао „Хиландарски Типик“ којим су одређене норме калуђерског живота у манастиру, као и организација манастирске управе. Типик је написан по угледу на пролог типи каконстантино пољског манастира Богородице Благодатељице. Почетком XIII века Света Гора је била под фактичком влашћу крсташа који су 1204.године освојили Цариград, а појавили су се и бројни пљачкаши који су били велика опасност за све манастире. Услед тога, Св. Сава је 1214.године напустио Свету Гору и пренео мошти свог оца из Хиландара у Србију. Са свог последњег путовања пред смрт, Сава је из Палестине, из манастира Светог Саве Освећеног, донео најстарију и најпознатију хиландарску икону Богородицу тројеручицу. У таквим околностима краљ Стефан Урош I je 1262.године изнад манастира подигао велику кулу Преображења да би што боље заштитио манастир. У то време су значајно расли манастирски поседи, а краљеви Драгутин и Милутин су знатно проширили манастирске поседе у самој Србији. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320.године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. На месту данашњег улаза изградио је улаз са пиргом и параклисом Светог Николе који је срушио земљотрес у другој половини XVI века, а око 1320.године је изградио и данашњу трпезарију. У то време су српски монаси у Хиландару бивали све бројнији и осетно су се развијали, а византијски цар Андроник II је манастиру доделио поседе у данашњој Грчкој. Већина српских валдара из династије Немањића помогали су у очувању Хиландара. Почетком XIX века створена је прва ново вековна српска држава. То је утицало да поново почне да расте број српског свештенства у манастиру. Братство манастира је 1820.године затражило од Милоша Обреновића да буде његов покровитељ и заштитник. Млада српска држава је показала интерес за манастир и помагалага у складу са могућностима. У ноћи између 3. и 4. марта 2004.године у манастиру је избио пожар који је убрзо попримио катастрофалне размере. Том приликом је изгорело више од половине корисне површине манастирских здања. Обнова оштећених делова је започета одмах након пожара, а планирано је да се сви послови заврше до краја 2011.године.